Please see our internet site’s stipulations for our entire disclaimer. The postures listed underneath Just about every situation are for normal use and can be handiest if skillfully modified for personal use by a yoga therapist. Not all of the postures listed are needed for observe, use only what feels right on your Actual physical affliction and talent. These web pages are only a starting point to help One's body recover. Experiment and listen to what tactics make you're feeling far better and transform your affliction. apply little by little and gently as around exertion could cause your problem to worsen. Yoga Therapy Guides:

indoevropskog zajedništva. Ali važno je utvrditi da su se a single sačuvale na dvema krajnjim tačkama širenja, u Indiji i u Irskoj. Koliko se o tome može suditi, trodelna ideologija je predstavljala povezan ali elastičan sistem, koji je na različite načine upotpunjavan mnoštvom božanskih oblika, ideja i religioznih praksi. Proučavajući odvojeno različite indoevropske religije, biće prilike da procenimo njihov broj i značaj.

Pogođeni smo duhovnim, na neki način »filozofskim karakterom Zaratustrine religije.eighteen Transmutacija najznačajnijih arijskih božanstava u Ameše Spente (Svete Blažene) koji čine pratnju Ahure Mazde, i činjenica da svaki od tih Entiteta sadrži apstraktnu vrednost (Red, Moć, Odanost, itd.) gospodareći pri tom jednim kosmičkim elementom (vatrom, metalom, zemljom, itd.). — istovremeno označavaju tvoračku imaginaciju i opseg strogog mišljenja. Pridružujući Ameše Spente Ahuri Mazdi, Zaratustra uspeva da jasno iskaže način na koji on dejstvuje u svetu, a isto tako rasvetljava kako Gospod, preko svojih »Arhanđela«, može da pomogne svojim vernicima i da ih podrži. Koliko je Prorokova poruka nova — potvrđuje činjenica da on svog Boga naziva »mudrim«, da slavi značaj »istine«, da neprekidno priziva »dobru misao«: on ističe funkciju i religioznu vrednost »mudrosti«, odnosno »nauke«, tačnog i korisnog znanja. Naravno, nije reč o nekoj apstraktnoj nauci u modernom značenju tog termina, nego o »tvoračkoj« misli koja otkriva i istovremeno gradi strukture sveta i univerzuma vrednosti koji je njihov korelativ. Sa tog stanovišta, Zaratustrin spekulativni napor možemo uporediti s meditacijama i otkrićima mudraca što se pominju u Upanišadama, koji su korenito preobrazili vedska shvatanja sveta i ljudske egzistencije (§ 80).

boga, čak i za Dijausa i za Indru (koji je nazivan »vrhovnim vladarem asura«, Atharvaveda VI, eighty three, 3). Drugim recima, izraz asura se odnosi na posebne svete moći koje su bile specifične za neko prvobitno, a posebno ono stanje koje je postojalo pre sadašnjeg uređenja sveta. »Mladi bogovi«, deve, nisu propustili da prisvoje te svete moći; to i jeste razlog zbog kojeg i oni imaju pravo na epitet asura. Važno je naglasiti da je »vreme asura« prethodilo sadašnjem dobu kojim upravljaju deve.

zbivanja ispričana u prvim poglavljima Knjige postanja i dalje hrane maštu i religioznu misao Avramovih naslednika. Nastavljajući tradiciju premoderne mi, dakle, otpočinjemo naše izlaganje s prvim poglavljima Knjige postanja. Pozni datum njihovog priređivanja ne predstavlja teškoću jer je sadržaj drevan; on, naime, odražava shvatanja koja su starija i od sage o Avramu. Knjiga postanja otpočinje čuvenim odeljkom: »U početku stvori bathroom (Elohim) nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom« (1: 1—2). Slika iskonskog okeana nad kojim lebdi lavatory tvorac veoma je stara. 2 Međutim, tema boga koji nadleće vodeni bezdan nije potvrđena u mesopotamskoj kosmogoniji, mada je mit ispričan u Enuma elisu verovatno bio poznat autoru biblijskog teksta. (Naime, prvobitni okean je na hebrejskom označen izrazom tehom koji je etimološki povezan s vavilonskim tiamat). Stvaranje u pravom smislu reči, odnosno uređenje »haosa« (tohu wa bohu), obavljeno je snagom Božje reči. On kaže: »Neka bude svjetlost«, i svetlost bi (I : three). I sve su sledeće etape stvaranja uvek obavljane božanskom rečju. Vodeni »haos« nije bio personifikovan (up. Tijamat), pa prema tome nije ni bio »pobeđen« u nekoj kosmogonijskoj borbi. Ovaj biblijski opis prikazuje posebnu strukturu: 1) stvaranje Rečju; three two) sveta koji je »dobar«; three) života (biljnog i životinjskog) koji je »dobar« i koji Bog blagosilja (one: ten, 21, 31, itd.

čava opadanje važnosti shvatanja na koje se oslanjao vedski ritual, i pripremu otkrića do kojih su došli autori Upanišada. Osnovna ideja jeste da se Prađapati istrošio i najzad iscrpeo putem stvaranja »zagrevanjem« i ponavljanih »ispuštanja«. Dva ključna termina — tapas (asketski žar) i visriđ (vistrij) (raspršeno zračenje) — mogu imati seksualne konotacije koje su posredne ili se podrazumevaju, jer su askeza i seksualnost blisko povezane u indijskoj religioznoj misli. Mit i njegove slike prevode kosmogoniju u biološke termine; upravo način postojanja sveta i života čini da se oni iscrpljuju samim trajanjem. 18 Prađapatijeva iscrpljenost je prikazana dirljivim slikama: »Pošto je Prađapati ispustio živa bića, njegovi su zglobovi bili iščašeni. No, Prađapati izvesno jeste Godina, i njegovi zglobovi jesu spojevi dana i noći (odnosno, zora i sumrak), pun mesec i mlad mesec, i počeci godišnjih doba. On nije bio u stanju da se uspravi na svojim oslabljenim zglobovima; i bogovi su ga izlečili (obredom) agnihotra, učvrstivši mu zglobove« (Šat. Br. I, six, 3, 35—36). Drugim recima, obnavljanje i ponovno uzglobl javan je Prađapati jevog kosmičkog tela obavljeni su žrtvovanjem odnosno građenjem jednog žrtvenog oltara za proslavljanje agnićajane (§ seventy two). Isto delo (X, four, two, 2) jasno kaže da je »taj Prađapati, Godina, bio načinjen od 720 dana i noći; zbog toga se žrtvenik sastoji od 360 kamenova koji čine ogradu i 360 opeka«.

ljudske žrtve, ljudožderstvo, pogrebne ceremonije, itd.) predstavljaju u pravom smislu reči sećanje na to prvobitno ubistvo.30 Značajno je što zemljoradnik s ubistvom povezuje rad, koji je u prvom redu miroljubiv i zahvaljujući kojem on živi; u lovačkim društvima se, međutim, odgovornost za krvoproliće pripisuje nekome drugom, nekom »strancu«. Razumemo lovca: on se plaši osvete ubijene životinje (tačnije, njene »duše«), ili se opravdava pred Gospodarom životinja. Što se tiče paleolitskih ratara, izvesno je da mit o prvobitnom ubistvu opravdava krvave obrede kao što su žrtvovanje čoveka i ljudožderstvo, ali je teško jasno odrediti njegov početni religiozni kontekst. Jedna analogna mitska tema objašnjava poreklo jestivih biljaka — i krtola i žitarica — kao da potiču iz izmeta ili pljuvačke nekog božanstva ili mitskog pretka. Kada otkriju šta je odvratni izvor hrane, korisnici ubijaju njenog stvoritelja; ali, poslušavši njegov savet, oni mu komadaju telo i sahranjuju te delove. Iz njegovog leša niču jestive biljke i drugi elementi kulture (poljoprivredne alatke, svilene bube, itd.).21 Značenje ovih mitova je očigledno: jestive biljke su svete, pošto potiču iz SPIRITUALNOST tela nekog božanstva (jer su i izmet i pljuvačka podjednako delovi božanske supstancije). Hraneći se, čovek u krajnjoj liniji jede božansko biće.

Svaroopa® yoga was designed to supply you with the interior expertise of by yourself. There is one thing much more to this practice which can’t be explained, it might only be expert.

Telipinua — najpre orla, a potom i samog boga oluje — ali bez uspeha. Najzad je Boginja-Majka poslala pčelu; ona je našla boga kako spava u nekom gaju i ubodom ga probudila. Besan, Telipinu je na zemlji izazvao takve nevolje da su se bogovi preplašili i pribegli magiji da bi ga smirili. Ceremonijama i magijskim formulama, Telipinu je očišćen od besa i od »zla«.seven Umiren, on se najzad vratio među bogove — i život se ponovo ustalio. Telipinu je »pobesneli« bog koji se »skriva«, odnosno, nestaje iz okolnog sveta. On ne pripada kategoriji bogova vegetacije, koji periodično umiru i oživljavaju. Ipak, njegov »nestanak« ima iste pogubne posledice na svim planovima kosmičkog Života, štaviše, »nestanak« i »epifanija« podjednako označavaju i silazak u podzemni svet i povratak na zemlju (up.

»Pili smo somu«, čitamo u jednoj čuvenoj himni (VIII, 48), »postali smo besmrtni; stigavši u svetio, pronašli smo Bogove. Ko nam sada od smrtnika može iskazati nepoštovanje ili naneti zlo, o besmrtni?« (strofa 3). Soma se preklinje da produži »naše vreme života«; jer ona je »čuvar našeg tela« a »pred njom beže nemoći, bolesti« [prev. na fr. L. Renu (Renou)]. Soma podstiče misao, oživljava hrabrost ratnika, povećava polnu snagu, leči bolesti. Kada je zajedno piju sveštenici i bogovi, ona približava Zemlju Nebu, krepi i produžava život, obezbeđuje plodnost. U stvari, ekstatičko iskustvo istovremeno otkriva punoću života, smisao bezgranične slobode, ovladavanje neslućenim fizičkim i psihičkim moćima. Otuda osećanje zajedništva s bogovima, odnosno, pripadanje božanskom svetu, uverenost u »ne-smrt«, odnosno, na prvom mestu, u potpuni život produžen u beskraj. Ko govori u slavnoj himni X, 119, lavatory ili čovek u zanosu koji je upravo popio sveti napitak? »Pet forty two U tekstovima Jađurveda često se pominje žrtvovanje Some od strane bogova; jedino je Mitra odbio da u tome učestvuje, ali su na kraju i njega uspeli da ubede. U toj se epizodi mogu prepoznati tragovi izvornog mita: reč je o stvaranju napitka »za postizanje besmrtnosti« putem žrtvovanja nekog prvobitnog Bića. To prvo ubistvo koje su izvršili bogovi beskrajno je ponavljano obrednim ceđenjem biljke soma.

Još je čudnija i za istoriju mazdaizma još značajnija Mihr Jašt (Jašt 10), dugačka himna u čast Mitre. »Kada sam stvorio Mitru na širokim pašnjacima, izjavljuje Ahura Mazda, načinio sam ga podjednako dostojnim poštovanja i smernosti kao što sam to ja« (Jašt 10 : one). Drugim recima, sva veličina, moć i kreativnost Mitre delo su Mudrog Gospoda. U ovom prologu prepoznajemo napor mazdijanske teologije da nanovo potvrdi svemoć jednog jedinog Vrhovnog Boga. U stvari, Mihr Jašt t>ripoveda i opravdava uzdizanje Mitre do visine na kojoj je bio pre Zaratustrine reforme. Kada se, na kraju himne, dva boga nađu sjedinjena, autor koristi formulaciju Mitra—Ahura (Jašt 10 : a hundred forty five) dajući tako repliku na dobro poznati vedski binom Mitra— Varuna.

86. Posledice prvobitnog žrtvovanja Ukratko, Prometej je, daleko od toga da bude dobročinitelj čovečanstva, odgovoran za njegov sadašnji pad. On je u Mekoni izazvao konačni raskol između bogova i ljudi. Potom je razbesneo Zevsa ukravši vatru i time izazvao dolazak Pandore, što znači pojavljivanje žena pa prema tome i širenje svih vrsta briga, muka i nevolja. Po Hesiodu, mit o Prometeju objašnjava provalu »zla« u svet; u krajnjoj liniji »zlo« predstavlja Zevsovu osvetu.19 Ali ova pesimistička vizija istorije čovečanstva, osuđenog zbog »lulcavštine« jednog titana, ne titleće se kao nešto konačno. Za Eshila, koji umesto mita o prvobitnom zlatnom dobu uvodi temu progresa, Prometej je najveći heroj koji donosi civilizaciju.

Zaratustra, govori o »Vaskrsenju umrlih«. Vaskrsavanje se, dakle, uklapa u konačnu Obnovu, koja osim toga podrazumeva i sveopšte suđenje. Tu se u jednoj grandioznoj eshatološkoj viziji artikuliše veći broj ideja od kojih su neke dosta stare: korenito i potpuno preporođeni svet u stvari je rezultat novog Stvaranja koji demoni više neće kvariti svojim napadom; vaskrsenje mrtvih, u stvari, ponovno stvaranje tela, jednako je kosmogoniji ako se ima u vidu paralelizam mikrokosmos-makrokosmos, što je drevno shvatanje koje je zajedničko brojnim indoevropskim narodima, ali se posebno razvilo u Indiji i u Iranu. Kao što smo videli (up. § 104), konačna Obnova, koja je bila već oblikovana u bogosluženju kakvo je obavljao Zaratustra, anticipirana je u obredima Nove godine (Navroz). Predanje najzad za Novu godinu vezuje tri odlučujuća događaja kosmičke i ljudske drame: Stvaranje, objavljivanje »Religije«, i eshatološku Obnovu.66 Ali pošto godina predstavlja totalitet kosmičkog vremena, deset poslednjih dana svake godine anticipiraju, na neki način, eshatološku dramu. To je neobično međuvreme kada se duše vraćaju na zemlju: Jašt (13 : forty nine—fifty two) priziva fravašije 67 koji se slobodno kreću tih deset poslednjih dana u godini.

90. Proročanstva i očišćenja Tek što se rodio, Apolon je povikao: »Neka mi daju moju liru i moj savijeni luk; objaviću ljudima neumoljivu Zevsovu volju« (Homerska himna, 132). U Eshilovim Eumenidama on uverava turije da »nikada nije ništa prorekao nekom muškarcu, ženi ili gradu, što nije bilo po Zevsovoj naredbi« (stihovi 616—619). Ovo duboko poštovanje prema »ocu Olimpljana« objašnjava Apolonov odnos prema idejama poretka i zakona. U klasično doba, on u prvom redu predstavlja zakonski vid religije. Platon ga naziva »nacionalnim tumačem« (patrios exegetes; Rep.